Cahiers du Vertebrata

a human being is never what he is but the self he seeks

Category: Cahiers

What I Do Is Me, For That I Came

 

Mikloš Varheđi, Summa tautologica

SeanKernan-SecretBooks-Snake

Sean Kernan, Secret books, Snake

 

 

1.

Današnji zastupnik minimal–arta jeste onaj moderni Noje koji nema vremena da sačeka poziv Gospoda, a ipak ne ume da započne posao dovoljno rano. U svakom slučaju pogrešno shvata prirodu stvari, ta neka mu neprimetno preko lica promine samo jedna prava misao, život mu je već na tački ključanja.
Saznavši za projekat Tamaša Sentjobija o standardu minimalne egzistencije odista se možemo osećati u Evropi dvadesetog veka. Umetnik je u središtu sveta došao do rešenja, ako sledimo njegove savete, svi se možemo spasiti na njegovoj barci.
Šta je zadatak drugoga, naravno ne znam. S moje strane dobro je ono na što ću najmanje nasesti. “Bežao bih kao bez duše ako bi me neko potražio da mi učini dobro.” (H. D. Toro) Moja pristrasnost, greška, zatvorenost, predrasuda uopšte javlja se u slici “meni dopadljivoj”. Paja (slama) – kaže Unamuno. Baciti, sve odbaciti. Iz romana opis predela, karaktere, iz pesme rime, iz napeva ono što je umiljato. Nije potreban smer, već duh. Ne dubina, nego problesak. Osećam, “umetnik zemlje” će me kad–tad silom prinuditi da sagradim njegovu piramidu.
Po Alenu Finkelkrautu, celokupna umetnička avangarda, koja je sanjala o tome da se potpuno oslobodi tradicije, rođena je pod čarolijom Marksove velike vizije po kojoj se istorija čovečanstva deli na dva dela: preistorijski (carstvo nužnosti u kojem je čovek izručen nepoznatim zakonima) i na pravu istoriju koja započinje proleterskom revolucijom kada čovek konačno ovlada svojom sudbinom.
S ubeđenjem i trezveno izjavljujem: čoveku, ukoliko je čovek, nije potrebno pouzdano i egzaktno znanje. (Naravno, tome ne protivreči ni to što takvo znanje do sada još nije pribavio, a nikada ga ni neće pribaviti.) Ali ono što mu je potrebno jeste da to i dokuči.
Jalova žena je preklinjala Izraela iz Koznice, neka se moli za nju kako bi rodila dete. Rabin se zamislio: – Moja majka je dala ogrtač na dar Balu Šemu Tovu, isto to ga je molila. Sledeće godine sam se ja rodio. – Hvala! Doneću ti najlepši ogrtač! – zahvaljivala mu je. Magid je uz osmeh odgovorio: – Ne, tebi to neće pomoći. Moja majka nije znala za ovu priču.

2.
Između prvog i poslednjeg trenutka nema znanja. Život nije ispravljanje, nije razvoj, nije pronalazak, nije pomaganje. Nema čoveka koji bi podneo dobrotu. Niko nema pravo na skromnost. Život jeste: sazrevanje.
Sve napreduje prema sebi samom. Nema sekularizovanog sveta. Svet jeste: religiozan. Sva odstupanje od normalnosti (privilegije, titule, medalje, činovi) jesu kompenzacije grešaka počinjenih na nevidljivoj strani. Odstupiti u prvom trenutku od svega dobijenog (stvaranje) moguće je samo prema ne–suštastvenom. Svako trenutno, merljivo i vidljivo dejstvo je isključeno. Scijentifički proizvod, izmislila ga je nauka za dokaz i održavanje svoje nužnosti i neophodnosti. Samo je nesporazum plodonosan. Pravci modernog mišljenja i umetnosti svojom sudbinom razvijaju nesporazume koji se javljaju već pri njihovom rađanju. 
Groznicu, napregnutost, užurbanost, napetost, ludilo odbacujem (žrtva), jer neću da kažem nešto što ne postoji. I ne odande gde ja nisam. “Smisao života se sastoji u tome što je nerazumno reći da nema nikakvog smisla.” (Nils Bor). Život iskazuje samog sebe mojim posredstvom. “Ko ne ume da dadne više nego što je dobio, polagano počinje da truli.” (Žorž Bernanos)
Na Istoku je karma, na Zapadu politika. Karma: postajem jedno sa samim sobom, razvijam sve svoje mogućnosti koje sam dobio, svet (Celinu) prenosim u sebe. Politika je privremeno i prividno falsifikovanje karme. Onda sam silan (naivan), onda tražim vlast ako više nisam ja sam. Ne postoje dve ličnosti koje bi u jednom trenutku bile na istom mestu.
Nije potrebno odgađanje, niti isključivanje. Suprotstaviti se zapetljavanju. Na strašni sud ne mogu da umesto sebe pošaljem fotografiju.

3.
Ko svet probudi iza sna, neka ne računa na smrt! – od Grka i Platona to je umesto Hegela mogao reći bilo koji “moderni” mislilac. “Ono što je moderno, više nije to.” (Dali) Ono, odnosno što jeste: više nije to, ono na čemu je izgrađena celokupna kultura, to jeste: Ja.
“Jednom je u prahaosu šerpa uhvatila sebe za dršku i pobrkala je s nogom Boga. Može i sto puta zagoreti – od tada sebi pripisuje stvaranje.” (Đeze Hatar) Ono što u interesu egzistencije trajno stvara i održava u nama nezadovoljene (čulne) zahteve – njihovo nestajanje značilo bi i njeno nestajanje, koje uzduž i po uopštenosti (sistem, stil, ustrojstvo, pravac itd.) vidi i organizuje svet, dakle ono što je u nama moderno, i shvata Hegelovu misao, to je: Ja. Ono što koristi svete stvarnosti u interesu plodnosti sopstvenog naučnog parcijalnog gledišta (npr. psihoanaliza), čemu je svaka mistična i lična činjenica samo tema za razgovor, to je u nama: Ja.
Ono što sakralno zatvoreni poredak (čovek) ne razara, jer ne ume ni da ga dotakne, samo je prema njemu slep, time gubi pravo duha, jer uvek, uvek više želi da kaže, to je: Ja.
Nema skeptičnog čoveka. Ko korakne: već je vernik. Sumnja (poricanje, gordost, privrženost, iznenađenje) kao i sve ostalo, samo je odstupanje od normalnosti: ispoljavanje. Reći više. Nešto je pridodato. Ono gde sam i u šta sam sumnjao, tu sam i utoliko poremećen: nisam prisutan. Deformisano vidim, privid i suštinu ne na svojim mestima. Mesto korena je nevidljivo. Molitva: zahvaliti nevidljivom što traje, što postoji. Celokupnim životom zahvaliti. Živim zadivljen nevidljivim. Znati da je ono što vidim: simbol. Zalud. Još ga nema. “Čovek: celina.”
Ispoljavanje je dobila životinja. Logos je čovekov. Stanovati pored Boga.
Ja može nekoga postaviti na prazno mesto, ali čoveka (sakralna ličnost) time ne može prevariti: tražiće patnju i bol kako bi mogao osetiti ukus prisustva.

4.
Jezik: beskrajna tautologija (Vitgenštajn) – čovek je stvoren prema slici i podobiju Boga.
Prispeli smo do kulture ključaonice.
Zamišljenim upoznavanjem stvari koje se ne mogu neposredno iskusiti naša situacija nije postala lakša. Danas svaka (opasna) suprotnost pristiže iz njenog smera i oblika. “Svet smo lišili njegove čari time što smo poništili udaljenost.” (L. Klages) Ako kažem: čovek, a ne umesto toga: „vreća puna starudija” (Jung), ja zbog toga još nisam konzervativan, ili anahroničan. Svet i danas održava trideset šest pravednika.
Ako nešto gledam kroz ključaonicu, često zaboravim: da li sam napolju ili unutra. Ja lično pak nemam pretenzija na onu neizvesnost i uzbuđenje, što ga ovako postiže i znači veliki deo moderne kulture.
“Dobar umetnik uvek nešto petlja oko svoga rajferšlusa.” (Pati Smit) Da, tako se sve srozalo prema gore: prema Prividu. Mistika je tako postala ono što se vidi spolja: prigušena telesnost. Tako čovekov život oduzima ona umetnost koja uči rutini. Nema ključaonice. To je kvarnost umetnosti: “deformisana senzibilnost koja je zasnovana na individualnoj utakmici, na hijerarhiji vrednosti koja nam je nametnuta i tako dalje” (Gombrovič). 
Ne posredno, već neposredno. Lično. Ne budućnost, već večnost. Svoje misli odrediti prema gore, prema otvorenom prostoru. Ljubav koja je postala vidljiva: politika. Ako činim dobro, onda ne znam ništa (vedrina). Osećati, ne govoriti. Granice se ne mogu rasplinuti. Ako stojim tamo gde jesam, onda se ne vidim. Duh je samo tamo gde se ništa ne vidi. Život postoji kao tkanje između reči. 
Kao što “građani ne dobijaju svoja osnovna prava od države, nego poseduju svoja ljudska prava” (Janoš Kiš), tako umesto “svako umetnik”: svako je čovek.
Moral: nevidljiv. Nije stvar naučnika, ni umetnika, ni stručnjaka.
Čovek je u Celini slobodan.

5.
Mnoge stvari kojima me je učio Učitelj razumeo sam tek mnogo kasnije. Jedna od njih: nestanak pitanja.
– Uvek i u svemu tražio si veliko, lepo, novo, značajno. Učio si od predmeta i ljudi, od prirode i od žena. Odnosno učio bi: ako ne pitaš. Pitati znači: nešto već znaš, misliš da znaš, i pitanjem ga odmakneš, držiš daleko od sebe. Potrebni su bolest i katastrofa, kao kod većine ljudi, da bi bar na trenutak ponestalo tvojih pitanja, da već ni za njih ne bi imao snage. Drugi tada postaju religiozni, ti si video i oslovio mene koji sam stalno tu bio. Naravno, srednje stanje je ubrzo minulo, jedva si čekao da možeš pitati. Zanimalo te je sve, moje obrazovanje, moj način života, moje iskustvo. Zato si pitao i pitao.
– Zašto me nisi upozorio?
Učitelj se nasmešio:
– Možda danas više ne treba da tako nežno postupam s tobom. Ojačao si, uskoro ćeš stići do prekretnice. Pitanja će nestati, ali svaka izjava će zvučati kao da je pitanje. Mnogi se tokom celog života neće odavde dalje maći. Potom će konačno nestati pitanja. Neće biti lepših ili važnijih reči, odnosno svaka reč će biti podjednako važna. Budi spokojan. Jezik nije gospodar čoveka. Pitanje nije ljudska mera. Nemaš razloga za radoznalost. Ako te nešto ne interesuje, ne prihvataš to zajedno sa svim posledicama, pogotovo ne zajedno s onim o čemu nemaš ni pojma, nastavi dalje. Do sada su tvoje greške bile u lepom, jer si ih tamo skrivao, sada će bar dospeti na svoje pravo mesto: u ono što ne razumeš, i što ti se ne dopada. Ono pored čega prolaziš. Lagano se otvaraš, sve više osećaš. Sve treba da pripustiš sebi.

6.
Dejstvo i vrednost su nezavisni. U jedinstvu prvog trenutka (“Naka bude!”) već je sve dato. Vreme, komunikacija: pasti. Kultura razvučenog drugog trenutka. 
Prispevši u Duh nestaju karma i politika (Ja). 
Ako još znaš nešto, onda nisi tamo. Onaj ko nešto zna, zalud pita. Sve je laž što ne stiže kroz onu prazninu koja jeste Ličnost.
Nauka: loš početak. Ne ume da se suprotstavi iskušenju (Isus se sa stene baca u dubinu). Polazi od negativnog kako nikada ne bi umeo prispeti do kraja.
Groznica, pomoć samo simuliraju Celinu. Posle njihovog nestanka moguća je aktuelnost. Osećanje je tačno. Ne iskorišćavati u praksi. Za ljubav visokog ne prećutati nisko. Paradoks pustiti u srce. 
Prividna protivrečnost: tautologija.
Ispred života ne bežati u tajnu, u dubinu, u pitanje, u književnost. U lepu književnost (primarno): samocenzura.
Psić se igra sa svojim povocem. Umetnost.
Crkva: mesto štrajka glađu. 
Celovitost si izgubio u reči. Opšte, ideja, vaspitanje, iskustveni dokaz, zakoni, slika sveta, razoreno trojstvo.
Stvari jedva čekaju da ih ugledaš.

7.
Slike Li Jung–Čija (Sve i Ništa, 5=0, 1+1=0 itd.), slikane šezdesetih godina i izložene u “Lisson Galery” u Londonu, ali i njegove pesme i ličnost karakteriše, prema Giju Bretu, što je došao i sa Istoka i sa Zapada, a istovremenoni iz jednog pravca. Tri.
Onaj ko je samo stigao do Atile Jožefa i – kao da se time zbiva bilo šta bitno – spoljnjeg cenzora (“moj vođa”) zamenio unutarnjim, njemu držanje Lija ne može mnogo reći. Do smisla i pojma potpune oslobođenosti od stava bliže je stigao bar onaj ko zna da je istovremeno s nastankom Manifesta komunističke partije Henri David Toro realizovao Valdenov život. Što na Istoku zvuči “ako je noć, sviće” – prema kardinalu Njumanu znači: ne počinjimo uživanjem, nego Isusovim Krstom!
Oprezno treba koristiti velike reči, razume se, jer ljudi jedva čekaju kako bi se uplašili. Velika reč Pola Rikoa, na primer, jeste askeza: “Posredstvom intelektualne i moralne askeze refleksija postaje pogodna da samosvest uzdigne do prvobitnog odobravanja.” – Pol Klodel isto to kaže jednostavnije kada tradiciju upoređuje s čovekom koji hoda, čija jedna noga mora biti na zemlji, a druga u vazduhu: ako su obe noge na zemlji, onda ne napreduje, ako su pak obe u vazduhu, pašće.
Precizno shvatajući (ilustrujući) askeza je dakle: hod.
Prisustvo: ravnoteža. Baština: čovek.

8.
Težina i lakoća današnje situacije jeste: pri rano probuđenoj svesti, ni na jednom njenom stupnju ne sme se zaustaviti. Treba dospeti do najgušće tačke Ja, i tu sve odbaciti. Neprimetno proći naravno, jer ako se još i to vidi, onda je to ili prevara (ako čovek danas vidi da nešto usporava, bezuslovno misli na policijska kola), ili ovde ostaje neko stojeći, truleći (pranje sudova, rešavanje ukrštenih reči, umetnost protesta itd.). Ne stati, odbacujući Ja do potpune osetljivosti. Dalje, dalje. Nije dovoljno izgraditi zapećak od stava koji se procenjuje kao pouzdan, kao što sugerišu proizvodi totalitarne logike (nauka, umetnost, religija itd.). Za svako ispoljavanje se može reći: samo je jedno od. Strahuje za sopstvenu zatvorenost: za loše, za malo. Za ono za što se uopšte može strahovati: što nije dovoljno.
Ne biti glupan vlasti, ne zatvoriti se (ludilo, maska, životinja, starenje, žena, smrt).
Moj učitelj je učio: ne strahuj za svet, za Zemlju. Niko ne ume da prouzrokuje štetu u onome što nije on sam, što nije njegovo, ili nije njegova tvorevina. Hibris.
Ako naiđem na masu koja je isuviše bučna: već sam ja najgrlatiji.

9.
Drugi trenutak je doba odsutnosti Boga. Nije on zbog samog sebe: to je otvorenost. Zatvoriti se: provocirati (nevidljivo učiniti vidljivim, odnos dete–roditelj u svesti Boga, fantastično i ironija u sistemima nasilja itd.).
Svako ljudsko delo dobija svoju snagu od njegovog “Jesam”. Tvoraštvo tvorevine: tautologija. A to da jeste tautologija, samo Ja može reći. Iz smera prvi i treći (Celina) tautologija znači: Logos.
Odbacivši Ja počinje da se realizuje drugi: čovek. Dolazi iz prvog, ide ka trećem. Ako to zaboravim, ili zataškam: počinjem da se plašim i želim da se svi plaše. Nešto, i sve više, spolja je dodano, ravnoteža (čovek, zemlja) naginje se ka prividu. Ljudsko znanje je spomen na prvi trenutak: prihvatam, krećem dalje, od toga rastem.
“Pesma je središte i nedostatak muzike.” (Mišo) Tamo gde se minimum i maksimum podudaraju, to je mesto tvorevine. Ako ispravno živim i kažem: slika (Logos, tautologija). Svaka ličnost (slika, svet) gradi se odozgo. Nevidljivo stiže, smisao ulazi tek u trećem trenutku. (“Istina jeste: nebeska.”) Ako dve ličnosti kažu istovetno, drugačije zvuči. Slike jedna pored druge.
“Radosna vest je u svakom slučaju drugačija i drugačija. O ovom istom svetu.” (Geza Pernecki)
Ovo je „druga kosmogonija”: čovek je odrastao u Logosu. Samo ga onda vidim ako ga pustim u sebe. Ako pomaže, još nisam tamo. Ako govorim o njemu, već o drugom govorim. (Vreme.) Jedan blesak. Ništa pre, ništa posle njega. Ime koje Logos još i već može podneti: tautologija.
Ako se nešto dogodilo, ništa se ne menja. Samo drugačije padaju senke.

(pr. Sava Babić)

Mikloš Varheđi, …Ne dopusti

 

Takashi Yoshimatsu – Pleiades Dances, Kyoko Tabe

3.50.

Tiho sam. Sjedim mirno za stolom i slušam, Franz, ali ne otvara mi se svijet kako si bio rekao. Možda jer je već konačno skroz otvorena ta pukotina u bezvremenost. Približili smo udaljenosti a vrijeme odmakli u beskonačnost. Nema više vremena, Franz. Nema više obećanja trajanja, nema više supstancije. Nakon katastrofe obično sve postane neobjašnjivo tiho, osim ptica koje i daje pjevaju. Kavezi, čekajući ptice, Franz. Tiho sam i osluškujem kako se u vremenu i s vremenom sve udaljava od mene. Umjetnik u gladovanju, Franz. Sanjao sam je kako se sjedinjujemo i postajemo jedno. Na kraju je nju nekako zahvatio požar, Franz. Kažeš postoji cilj ali nema puta. Ono što zovemo putom jest oklijevanje. I žališ se na tu mirnoću, na beznadnost te mirnoće, zid Dobrog. Na zaborav i umor. I tišinu sirena, koju nitko još nije uspio izbjeći. I jedna rana koja se umorno zatvara.

3.49.

Najgore što se može dogoditi ovisniku jest da dobije ono što želi.

3.48.

 

Zvijeri u sebi se pristupa pametno, mirno i staloženo. Sa pripremljenim planom akcije. Unaprijed  šahovski simuliran svaki njegov potez i pripremljen odgovor. Ako počne lajati, primirit se. Ako se počne pretvarati, govori istinu. Ako izbjegava tvoj pogled, privuci mu pažnju… Ako si dovoljno dugo, mirno i strpljivo prisutan kraj njega, primirit će se. Tada ga možeš odvezati i pustiti.

No da bi se uopće suočio sa Zvijeri u sebi, prvo moraš napustiti Dijete u sebi, koliko god kmečilo i plakalo.

3.47.

Kao djeca smo se smjeli igrati samo u plićaku. Čudo je bilo biti u moru, čudo je bilo skupljati školjke, čudo je bilo vidjeti rakove.

S vremenom, kako smo rasli, dubina mora se produbljivala, a čuda u plićaku smanjivala. Prihvatili smo tu činjenicu kao nešto što dolazi sa sazrijevanjem.

I onda smo prestali rasti, i plićak je pijesak postao. Na dubine i čudesa koje kriju smo zaboravili. Ostajali smo u plićaku, izbjegavali dubine, razočarani što nema više čudesa.

(…)

Gdje su te dubine u koje sad moraš zaroniti?

3.46.

Kad me pitaju “tko sam ja?”.  Umjesto imena i prezimena:

Ja sam popis knjiga koje nisam pročitao i svaka knjiga u njemu.

Ja sam svaki nezaboravljeni dodir u prolazu, svaki odmaknut pogled, svaka sramno pognuta glava.

Ja sam svaka kriva nota, svako propušteno vježbanje i svako propušteno sviranje.

Ja sam svaka promucana riječ, svaka nedorečena misao, svaki neprecizan pojam, svaki neobjašnjeni stav.

Ja sam svaka ostavljena stvar.

Ja sam svaki nedovršeni posao.

Ja sam svaka nenapisana rečenica.

Ja sam svaka zbog straha propuštena prilika.

Ja sam sva ljutnja koju sam u sebi gutao.

Ja sam sva ljubav koju nisam dao.

Ja sam moja nevoljkost.

Ja sam moja lijenost.

Ja sam svaka moja nemogućnost.

Ja sam moje neću.

Ja sam moje ne znam.

Ja sam moje ne mogu.

Ja sam sve moje nezaboravljeno.

Ja sam sve moje neostvareno.

Ja sam sve moje pokopano.

Ja sam sve to što me drži na životu.

3.45.

Dosadašnje svako tvoje “ne mogu”,  “ne znam”, “ne smijem”, “ne zaslužujem” nije bila konstatacija već dozivanje okrilja Velike Majke. Nada da je Veliki Otac daleko i da kazna od njegove ruke još neće doći.

Suprotstaviti se Velikom Ocu u sebi. Napustiti Veliku Majku u sebi. Po-roditi se. Nova ontologija patnje. Askeza. Stranstvovanje. Put posvećenja. (…) Vedrina. Neustraštivost. Bezbrižnost. Povjerenje. Ljubav. Djetinja ćud.

Iznova rođeni više neće pripadati svijetu kojeg poznaješ. Iznova rođeni stvara svoj svijet.

Ovakav – sin razmetni – postupno gubiti svijet oko sebe? Ili ponovno pronađen, ali izgubljen za svijet? (Lažna dilema razmetnog sina)

Od sada svako tvoje unutarnje “ne znam”, ” ne mogu”, “ne smijem”, “ne zaslužujem” bit će točka kontemplacije i imenovanje daimona.

“Saznanje nije mirna, bezlična, nezainteresirana, teoretska ili kontemplativna djelatnost, nego napor svih snaga najvišeg stupnja. Na pragu svakog sloja, svakog pokrivača i svakog Ja stoji straža. Ta straža je daimon. Daimon je čuvar sudbine.” (Hamvas, Scientia Sacra)

“Svaki čovjek, kaže Saint Martin, u životu čovječanstva ima specifičan zadatak, koji nitko umjesto njega ne može obaviti.” (Hamvas, Scientia Sacra II – Kršćanstvo)

3.44.

Sitne nervozne radnje, velike nagle odluke, požrtvovni činovi, bdijenja do kasno u noć, asketsko pridržavanje nekog arbitrarnog moralnog koda, biti jak za neku neočekivanu svrhu, sizifovski “rad na sebi”, odisejski dugi poduhvati, suprotstavljanje mraku svoje prirode, herostratska nesakrivenost i pokazivanje – uvijek usmjereno prema tuđim očima, samotno stvaranje nečeg boljeg od nas samih,…

Sva ta ljubav koja nije imala kome biti udijeljena.

Nitko još nije saznao koliko je bog morao biti malen i usamljen da bi stvorio svijet i nas – siročad ljubavi koja nije imala biti kome udijeljena.

Možda oni koji su svoj život posvetili nečemu većem od njih samih bivaju bliže tom saznanju.

Stvarati, ni iz čega, u ime ljubavi. Usprkos tome što ne znam kome treba biti udijeljena.

 

Blue Labyrinths

An online magazine focusing on books, philosophy, critical theory and a collection of interesting ideas. Don't get lost.

A little tea, a little chat

notgettingenough's book reviews

Discordō

I disagree.

heteroglossia

poetics and poststructuralism

fragilekeys

"It’s always with another key that you unlock the house—inside: the snowdrifts of what’s never spoken." —Paul Celan

Symblogia

Blog za rasprave o filozofiji, znanosti i kulturi

History of Our World

Life, Death and Basinski.

Intuit.

Photography & Crafts by Luna Jovanovic

nagovor na filosofiju

sabiranje putokaza, od 2005. (3. izdanje)

Teatarski osvrti

regionalni magazin izvedenih umjetnosti

John Tottenham

Failed Visionary

Diálogos

From διά (dia, “through, inter”) + λόγος (logos, “speech, oration, discourse”).

5 minutes of sleep, less

..the picture diary from/of/by l.k.j. Lil..

Izrječiti se iz Stvari - poezija

a human being is never what he is but the self he seeks

roškofrenija

a human being is never what he is but the self he seeks

Sve ostalo su priče

a human being is never what he is but the self he seeks

six glasses of water

I could afford to be good, kind, generous, loyal and so forth, since I was free of envy. Envy was the one thing I was never a victim of.