Mikloš Varheđi, Čarobnjaku da živi ne dopusti

by Vertebrata

Caspar David Friedrich, Die Lebensstufen, Museum der bildenden Künste, Leipzig

1.

Nikada nisam žudeo da budem bolji ili gori od drugoga posredstvom sreće i talenta i marljivosti. Ispod ili iznad razine svog pravog života ni onako ne mogu trajno da živim. Ako mi je ponekad ipak izgledalo da se otvara način za to, time mi je – izgleda – ponuđena mogućnost prevare, lažne egzistencije, propasti. Događalo se da godinama čitam jednu knjigu dok ne počnem da je razumevam. Navikao sam, ako pertle želim da zavežem tako da sam time zadovoljan, neophodno mi je celokupno moje iskustvo – od nepoznatog Sokrata preko Natanaelove smokve i Ševalove palate do neanalizovanog mog detinjstva i dalje – bez izuzetka, u potpunom intenzitetu, skupa i odjednom.

Nije struktura jedan (određeni) par plavih očiju, nego potpuni horizont, ne apstraktno mesto, nego: moje mesto. Sve i svako drugi je više od mene: to je moje sopstveno mesto. (Artikulacija: patuljak, nazuvši čizme od sedam milja, upušta se u poteru za odbeglom princezom.) Jedinstvo: svima drugima nedostajem ja, a meni svi oni.
Iza mog najmanjeg pokreta nalazi se (kao tamna pozadina) moj celokupni život.

2.
Strava je da ne mogu da podnesem ovo ovde, zabrinutost, očaj, lupanje srca. Grč. Početak znanja, teorije, poistovećenje s apstrakcijama. Izlaz iz raznovrsnih delova, greška prilagođavanja situaciji takmičenja i dijalektičkom odnosu. Razdvajanje stvarnosti i utopije, iščekivanje autoriteta, velikih ljudi. Slom pod prosvećenošću, krutim sistemom, pod nagomilanim, strašnim plenom. 
Ličan da budem, ili upotrebljiv.
Paziti da ne kažem bolje nego što jeste. Pasivna strana je nepomerljiva. Stvaranje samo uz ostavljanje nevidljivog. Dopustiti da se vidi. Kazujem a da ne razumem. Sve pretvoriti u sliku: dokrajčiti, sakralno zatvoriti. Samo onda mogu da proslovim ako sam stupio u sliku, gde sam ionako i svakako bio i jesam. Jedna od karakteristika modernih pseudojedinstava (radni dan, razgovor, ne–organska ekonomija, film, roman, balet itd.) jeste što nisu sakralno zatvoreni, dokrajčeni.
Svako neposredno sve dobija od Sunca.
Više ne ukida (ne skrnavi) manje. Samo se ukupno postojanje može raz–deli–ti. Stvarnost je u ne–postojanju (materija u duhu, količina u kvalitetu itd.).
Ne: Da koje nije do kraja domišljeno.
 

3.
Više ne postoji opravdanje. Treba da pazim na ono što je uvek ovde i što je sada, što se “nikada nije zbilo, ali je uvek bilo”, to je ono Konačno koje je uvek večno u ovde postojećem, poslednje svake reči–misli–čina, predah, povratak duhu u sebi samom, posvećenje, ponovna veza s izvornošću. Obavezan sam da činim dobro, to je sigurno, ali sopstvenom ličnošću nikada ne mogu saznati da je to dobro.
Moja nezahvalnost prema svakoj vrsti sasvim ljudskog stvaranja i mišljenja neiscrpna je. Ako čitam dugu studiju o filmu, uskoro počinjem da se vrpoljim, i ako jedan predavač posveti više od tri rečenice jednom jedinom predmetu, najčešće napuštam prostoriju. Svoju omiljenu knjigu sastavio sam bar od trideset, i svoga Učitelja bio sam prisiljen da sam izmislim od pet ljudi koji su mi umesto uzora mogli biti braća, mada ih nikada nisam video.
Isuviše mi je tesan svet koji označava nadljudskog čoveka, stara, tu par excellence himeru koja se nalazi u ogledalu. Smisao, odnosno put prema jedinom važnom u mom ličnom životu vodi preko svih stvorenih stvari i na njih pada okomito.
Onaj ko me voli zapazio je da sve više čile moja učešća u raspravi i moja mišljenja s nezavisne pozicije. Lične zamenice od tada bih mogao hrabro da zamenjujem. Kada sam otkrio da je značenje moje misli i reči i čina jedino za mene samo istina, i zalud sam i čekao da za bilo koga drugoga isto znači, moja se stvar konačno raščistila i postala jednostavnija. Ne mogu da vidim ono što nije u tome stvarno. Vredi govoriti samo o nečemu čemu bez uslova priznajem moć nada mnom.
Ranije se govorilo: nauka ništa ne govori onome kome je srce na svom mestu. Može se načiniti zamerka ovom izrazu, i tako dobrovoljno isključiti sebe iz razumevanja. Više nema opravdanja. Šlager ne može učiniti verodostojnim čak ni jedan čist život.

4.
Mogu da padam iz krize u krizu, mogu da se nađem pred pitanjima života i smrti, mogu da nastanu važne odluke sa stanovišta spoljnih okolnosti, mogu da se gomilaju moji problemi, a nisam pribavio čak ni saznanje o istinskoj snazi života, o svemu tome mogu ostati neobavešten. Mogu biti anahroničan (proročki), a proizvodim, komplikujem duplikate, duale (umetnost – život, moda – uniforma, zaposesti mazno, jeftino dati rang, lepota otekline, umesto ozdravljenja svrab, umesto stvaranja reprodukcija, tautologija tautologije, proizvoljni praznik i pravopis, dan predmeta–stvari–ideja, drugom preporučeno i za drugog važno, uvek drugi i nikada ja, prema tome znači uvek i isključivo samo ja itd.). Reporterska egzistencija. Bivam obesnažen, bežim, izgleda kao da ispravljam stvarnost, pejorativizujem (: današnja gramatika). 
Zato što nisu plakali i vrištali kada su izabrali ne–bivstvo, i vidno su mimoišli smisao života, nasuprot tome jako su plakali i vrištali kada im je s kola ogrebana boja.
Uvek ispočetka, uvek celina. Skupa znanje i vera. Dete.
Samo onda shvatam ako to usmerim na sebe. Ne kritikovati, jer još nije kraj. (Jedino istinsko iskušenje. Svako pisanje mandale u prašini u prstenu pismenih.)
Moje je: u ispuštanju. Bez moći. Nije neosporan i ne dograbi. Daleko znači: isuviše blizu.
Arhimedova tačka: u meni.
Stvarnost: sve što je (bilo) uvek ovde, od mene konačno (ni za trenutak) neće biti nezavisna.

5.
Na koncu ostadoše njih dvoje: pljuvačka i uživanje. 
Jer ulazeći u autobus nakašlje se i kine i iskašlje u desni dlan, kao učtivo naglašavanje svoga prisustva, pre nego što bi se brzo uhvatio, samo je malo njih propuštalo. Jedinstvo čovečanstva nije bliže, ili dalje nego što je bilo kada bilo, na tim sluzavim, skliskim, lepljivim držačima (putovanje, komunikacija, opšta mesta, čitanje novina itd.), i tek polazeći odatle, to se može (moglo bi se) ostvariti bez izbegavanja. Postanje i celoviti čovek (njegovo izlečenje). Pljuvanje, koje je ekumenski događaj svetske istorije, pljuvačka, gde nema načina za prevaru, jer u njoj nisu razdvojeni sakralno i realno: ono duhovno mesto gde se lažna misao i loš čin života, i večita mogućnost njihove ispravke “usredsređuje jedinstveno katolički”. Podjednako mesto pada fiksne ideje kolektivista i individualista (egoista).
Bašta: nar i isop. 
Katkada prsne krv: cvet kupine izrastao na radost upadljive svetlosti. Smrtni umiru i vole. Istinska radost ostala je ovde jedina veza s nevidljivim, tiha radost Da, ona neizmerno malena tačka gde blesne ono što je od sveta veće.

6.
Živa vera: smirenje u “Jesam”. Dobri beskraj koji pruža slobodu. Pohvala prefiksa negacije.
Sujeverje: razvodnjavanje. Poređenje, dokazivanje, estrada, revija, recenzija, vojska, korist, romantika, reklama, epidemija, dramatizacija, sumnja. Čovek nije pisac.
Imena gradova i lica ako ponestanu, ponovo započinju.
Stvaranje novih reči. Neboder: crkva. Današnji „proboj granice”: bezgraničnost pustinje. 
Bezverje zahteva plodnost.
Slavljenje smrti (“slučajnosti”), oduševljenje. Računanje, planiranje, osiguranje, lišavanje kvaliteta.
Oslabljena, razvodnjena, artikulisana stvarnost.
Verbalizovan (samo racionalizovan) prizor, verbalizovano osećanje, samo racionalizovan svet.
Film prekraden iz muzike, pozorište prekradeno iz književnosti itd. Mešati, komplikovati, bežati.
Konferencijski život, stipendijski život, novelistički život, umetnost taloga od kafe itd.
Suvišna ograničenja, nerazumna i unapred neodrživa pravila, održavati samo umetničku (samo naučnu itd.) vezu sa svetom.
Ontologija: “onaj ko ima, daje mu se, onaj ko nema, od njega se uzima i ono što ima”.

7.
Svetlonosac: samo đavo može biti. Izvan jedinstva. Povučen. Nema svoga bića: za sebe samog jeste. 
Celina se ne može –isati, –irati.
Biti neuhvatljiv na površini. Ostati u neuporedivosti. Istina: veća je od mene. Služim joj. U njoj sam. Do sada sam stenjao pod njom, sada isto to činim slobodno (sa znanjem). 
Tako sam čuo: taman je i mračan svet onome ko njime želi da napuni džepove, blistav je i svetao onome ko to ne želi. 
Suprotstaviti se pojavi ideja. 
Ne dopustiti izgled ispunjenosti.
Negativno samo može biti: leteti. (Po cenu vagine pokrivene metlom.) Pravac: magija. Ako se prilepiš: pospešuje u tebi ne–bivstvo.
Suprotnosti (na krugu) neposredno jedne uz druge. Najdublja (poslednja) tačka svega: Drugo. U sebi samom ne voleti sebe sama. Odmeriti do kraja: izvornost se pretvara u nezatamnjeno iskustvo. 
Međusobno suočene: lažne figure. U samom sebi samog sebe. Unutarnjost koja se nosi spolja: idol. Charitas inordinata. Bušna zastava: nije u znaku slobode.
Smisao je uvek treći: nesamerljiv među suprotnostima (malen i moćan), prostor mu pruža slobodu. Trojstvo: lično (neposredno).
Svet: “pomoćna konstrukcija”.
Relativizacija jeste zbog trećeg.

8.
Posredstvom poricanja jedinstva stvarnosti nastaje snaga. 
Lažna moć: žudnja koja se usmerava ka artikulaciji, primarnost artikulacije. Strah budi nedostatak bivstva. 
Kriza vere: iz izopačenih primera vaspostaviti istinu. 
Egzoterika hoće da je svako razume: želi isuviše malo.
Jedan pripada onome kome treba. Nema suprotnosti.
Prvo postoji drugo.
Snaga: epigonstvo. Epigona može razumeti samo Učitelj. 
Degradiranja, falsifikovanja ne mogu dotaći u meni neposrednost zova (“callos”) Jedan. Moju osetljivost. Forma: važnost izvornog stvaranja u ličnosti. Presuti se u nešto što je veće.
Pasivan otpor. Šetnja. Nuž–nost. Vraćanje duši.
Moj izvor. Carstvo tišine.
Jedini pravi autoritet se ispoljava preko tišine. Smisao, večno svemu nedostajući, kao posledica se ne može iskusiti u duhu (vatrom plane). Jedinstvo (ostvaruje se) u nežnosti.

9.
Sloboda ptica nije u lažnom pevanju.
Miris, začin: već ne i još ne. 
“Koji ovim svetom žive, kao da ne žive” (Prvo pismo Korinćanima 7:31), „Onaj čije je ne–znanje, njegovo je i znanje” (Kena upanišada, II:3) itd. – Žive i ne žive. Oboje je podjednako stvarno i istinito. Ovde započni!
Od težine ćeš biti živ i lak. Jedino je ljubav: težina. 
U ljubavi je prazno mesto poslednjeg trena.
Od vremena novog Adama čovek je savršeno sređen, individualizovan i potpun – kao što Lorens kaže –, više nema potrebe za promenom, njegov broj, nasuprot starom 7, jeste 12, celo–vitost mu se više ne može simbolizovati, broj 13 je kod Hrista na nebu.
Šta smo izgubili i stalno gubimo dok konačno ne zaposednemo ono što je oduvek naše: to se – pukom dobrotom – ne može saznati. (Ne može saznati u meni “onaj koji s tobom govori”.)
Potpunost dobija samo zaljubljeni (poznavalac).
Čitalac dedukuje (realizuje).
Postoji jedan jedini paradoks: Sve. Nema više. Ništa nije zasebno. Sve treba da kažem.

 

(pr. Sava Babić)

Mikloš Varheđi, …Ne dopusti

Advertisements