Mikloš Varheđi, Potop i slana fotografija

by Vertebrata

Caspar David Friedrich, Der Wanderer über dem Nebelmeer, Kunsthalle Hamburg

 

Moto: Sve.

1.
Znam, čitaoca sablažnjava ako naiđe na tekst bez kritičnosti. Njegovi roditelji i profesori i nadređeni i političari podsticali su ga na kritički ton. Buda je rekao: ljubav je okov. Ljubav na evropski način: kritika. Šta učini dečak devojčici koja mu se dopada? Povuče je za kosu. Radost roditelja je potpuna: više ne treba da strahuju da će njihov sin biti mamlaz, rođeno je Ja, biće neko ko će se brinuti o njima pod stare dane. Evropski okov: kritika. Štirner je još mogao reći: svari ostiju, i oslobodio si se od nje. U našem veku stvar stoji ovako: ništa ne pripuštam sebi dok ne znam da je dobro. Nije slučajno što je Oto Vajninger započeo stoleće u Evropi. Ako čovek u sebi pomisli na onaj svoj delić za koji bi voleo da jeftino prođe kroz život bez ijedne ogrebotine, koji bi voleo tako da dokrajči kao da nije ni započinjao život, koji najradije stoji ispred ogledala, koji radije ne trči, samo da ne zaudara na znoj, odmah treba da shvati zašto Vajninger odbija ženu, kako je već on nazivao taj maleni delić u sebi.

2.
Učitelju, ako Učenik počne da protivreči, neka napusti prostoriju! – Nema šta da se objašnjava u ovoj izreci sufija, kao uopšte u pričama, mitovima, slikama i znacima baštine. Prema Talmudu, san je sam svoje objašnjenje. San: ceo svet. A sve, celo današnjem čoveku je malo. Ako želiš da mu laskaš, učini priču, mit, sliku, znak, izreku, parabolu, san takvim kao on. Rastavi u delove! Tumači, prilagođavaj svakodnevnim očekivanjima! Sve je dobro što naizgled slabi snagu primera. Drevni čovek je bez treptanja gledao u Sunce. Današnji čovek i lek uzima sa džemom. “Now we have to get back the cosmos, and it can’t be done by a trick. We can’t get the sun in us by lying naked like pigs on a beach.” (Mi treba ponovo da zadobijemo kosmos, treba da mu se vratimo, a tu trikovi ne pomažu. Mi ne umemo da pripustimo Sunce u sebe, uzalud na plaži ležimo goli kao svinje.) – D. H. Lorens.

3.
“Look forward, not backward!” (Gledaj unapred, ne unazad!) – piše bezimeni srednjevekovni engleski mističar. Niko se bolje od Kaspara Davida Fridriha nije pridržavao ovog solidnog znanja baštine. U svetu obrnutog poretka vrednosti inače svako čuvanje vrednosti liči na senku, na fiks–ideju. Pravi mistici su bezimeni. Nepoznati.
U svojoj sadašnjoj formi svaki svetovno iznuđeni postupak ometa osvešćenje, počev od znanja doziranog prema parcijalnom gledištu, pa preko stupidnog sporta do statistoidnog shvatanja. „Nije potrebna napetost, nego osnova.” (Bela Hamvaš) Naša kultura – koja nije Nešto, nego od Nečega, kao što kaže Berđajev – bolesno traži novo, a u međuvremenu može da nađe samo prividan spokoj u sličnosti, sistematizaciji i stabilizaciji. A sličnost se može otkriti samo u odsustvu osnove, u nedostaku degeneracije, u gladi za životom, sakralnosti. Krajnji koren modernih estetika uvek treba tražiti u politici. Kao što je „laž jedina stvarna, ne njena forma koja se kreće u okvirima apstraktnog moralizma ako reč izdvojenu iz njenog tla postavimo pored drugih zbivanja” (Lajoš Sabo–Bela Tabor), i ubica možeš postati samo ubijajući celinu, zastupajući deo, diveći se sličnostima, gubeći tlo. Poricati se mogu samo ograničenja. Otvorenost postoji samo za celinu.

4.
Narcis spada među one prilike grčke mitologije o kojima nije sačuvana slika na vazi. Ipak relativno lako možemo ostati verni njegovom duhu. Kada struk narcisa stavimo u vazu, kidamo ga s korena. Uživanje gubimo u onom trenutku kada želimo da ga pribavimo. 
Narcis je, kao kritički umovi i razdoblja uopšte, žrtva svoje drugostepenosti (ne–bitnosti). „Ni do tri ne ume da broji, kao što se kaže.” Tražio je nebo u vodi, ali je video samo sopstveno lice. Otvorio se dualizmu. (Ko ovde vidi samo samozaljubljenost, njegova situacija je beznadežna, i taj pitanje nepodozrivo bagatelizuje.) 
Od tada je potreban ogroman napor za to da bismo došli k sebi, da sem sebe i drugo vidimo u vodi, ogledalu, u drugom čoveku, u svetu, i da otkrijemo da je „i za poletanje jednog leptira potreban ceo nebeski svod” (Klodel) Od tada „u ogledalu vidimo svoju smrt” (Kokto). (Zato je danas malo svaki primer, čak i najgori, a ima ih u izobilju, i zato ako neko završi studije, a nije još potpuno izgubio otvorenost prema bivstvu, zna već sve što ne želi, što on ne želi biti, i što njemu ne treba. Još samo treba da se rodi i treba da odustane od smisaonih konstrukcija u ogledalu. Svet ne iskusiti prema dualitetima. „Dok veze ne kompletiram do tri, stvari nemaju svoju stvarnost.” (Bela Hamvaš) Naša umetnost, postupci, život pod znakom su vrtloga. Ne red, ne mera, ne svetlost, ne odgovornost, ne znanje, ne duhovno dostojanstvo. Dovoljno je ako ovde pomislimo na sliku Frensisa Bejkona: Narcis gleda u vodu. Umetnost ostvarenosti. Priprema na samoubistvo.

5.
Video sam jednog čoveka, dugo sam ga posmatrao. Iskašljao se, ustao, pogledao kroz prozor. Kašljucao, ponovo seo. Muvanje, zviždukanje, kijanje. Novine, maramica, ručni sat. Pali cigaretu. Nekom nepoznatom postavlja učtiva pitanja. Smeška se i čeka.
Ja sam ambiciozan, znam. Ono što želim nije malo: smiriti se. Vedrina. Ne nervozni simptomi i aktivnost. Ne umesto nečega. Biti tamo gde jesam. Ne ponašati se zbog priče. Ne živeti zbog biografije.
Ne umem da stvaram probleme, ne želim ni da ih otkrivam. Hoću da stanem na njih. Da hodam po vodi. Jedino neću da pišem drame, ne umem da pričam u prostoru veličine autobusa, sobe.
“Bolje je stanovati u maloj kući i diviti se zamcima, nego stanovati u zamku i više se ničemu ne diviti” – kaže Raskin s karakteristično evropskim dualizmom. Na ovom putu smisao i pravac stvari jedino se katkada može obrnuti. (Kao što najnoviji neidentifikovani leteći predmeti već iznutra “poručuju”, a zovu se EIDS. Kao što je najveći broj bolesti danas postao sujeverica.) Pa neka bude to za umetnike plodno stanje i sama sloboda, meni je malo. “Ono što je odista istina, i suprotno tome je isto tako istina” – govori se tragom istog ovog linearnog mišljenja. Zaista, pored i ispod i iznad i oko istine u svim pravcima sve je istina ako je fantazija čista, a centar izvan ja. Ovde postaje jasno koji je jedini način na koji možemo shvatiti misao Gurmon: “Užasnuli bismo se kada bi pred nas izneli u širokoj zdeli različitu hranu od mesa do voća izmešanu sa supama, vinom, kafom, hranu koja treba da predstavlja naša uzastopna jela; naš užas bi bio isto tako snažan kada bismo videli odbojnu smešu onih protivrečnih istina koje nastaju u našem duhu.”
Dobro saznaš tako što ga činiš, loše tako što ga ne činiš. 

6.
Smisao reči nalazi se u nevidljivosti. “Ne gramatika, već smisao reči” – kaže Sirano de Beržerak. Živim ispravno onda ako sebe ne vidim. Po onome što je jedino važno prepoznajem svoju zgroženost. Puštam je da deluje. Ne želim po primeru čoveka Čuang Cea da je izbušim kako bih disao. Da sačuvam svoju osetljivost. “Kada razmišljam, želim da ćutim i plačem.” (Grgur Veliki) Ne želim da saznam. Nema nigde. Prepoznajem po tome što ne želim da vidim. Nalazi se svuda. Deluje. “Ukoliko ljudi žive, žive posredstvom Zena.” (Blajt) 
Održavati budnim svest hijerarhije. “Samo viši nivo može objasniti niži, nikada obrnuto.” (Teodor Haker) Ako pomažem, objašnjavam, branim, napadam, samo sam za jedan nivo snizio sve, odakle je još teže ponovo videti izvor. Pomerio sam s mesta, kao bezlična ličnost prihvatio sam bezmesno mesto. Od sakralne Celine u modernoj književnosti, na primer kod Kafke, više nije ni preostalo ništa drugo samo ovo objašnjenje, recimo: senka. Ja. Tako se može kružiti oko izgubljenog središta. Tako dospevamo “iz humanizma do bestijalizma” (Grilparcer).
Čuvam, ne objašnjavam. Važan je stil sutre, na primer Haraklit. Ne odlomak, ne magla, nego samo tako Celina. Ne–važno bez razmišljanja odbaciti zbog jedino važnog. Sve vratiti na svoje mesto. “Ništa nije negativno što je na svom mestu.” (Bela Hamvaš)
“Svet je stvoren zbog izbora izabranog.” A “ne može se nekažnjeno malo hteti” (Lajoš Sabo–Berla Tabor).
Moram postati celovit, mit, kako bih bio stvaran.

7.
U modernoj umetnosti obično je inspiracija i stvaranje onaj trenutak kada umetnik posrćući počne da juri, i mlatara rukama, pravi velike skokove kroz vazduh. Posmatrajući pak platna Kaspara Davida Fridriha odmah se ispostavlja da ne treba pogrešno razumeti ili zaboraviti znanje baštine, koje u svima nama živi, da bismo mogli da stvaramo. Ne treba lebdeti, nego sigurno stajati. Ne treba nam loša sloboda, nego dobra. 
Fridrih se držao – slično egipatskom slikarstvu – prirodih dimenzija čoveka i njegovih stvarnih potreba. Ako u jednom smeru ne vidim, samo tada živim. “Small is beautiful” (Malo je lepo) – kaže Fric Šumaher. Od kako ljudska glava nije “potpuna celina lica”, iza naših leđa uvek gori Sodoma i Gomora. “Plamen žudnje, plamen mržnje i plamen bludnje. Plamen rođenja, starenja i smrti, plamen bede, bola, patnje i očaja.” Ostati budan. Svako stvaranje i postupak samo su trag na putu ka Bogu. Ako nije posvećeno znanjem ako je za mene postalo važno, već sam pogrešio, stao sam, okrenuo se nazad. Biću žrtva, kip soli. “Ovde više ništa neće rasti.” Iza mojih leđa slikar, fotograf, kritičar. Ne treba dokaz, ni fotografija: “muž sam, ili supruga; majka, prijatelj; bio sam na putovanjima i imao sam velike doživljaje, snažan sam i zanet, ili sam imao velike gubitke” (Lajoš Presing). Ne treba se mrdati, već živeti. Još bolje: ne ostaviti trag, već delovati.
Ko nije Bog, okreni mu leđa! (Diogen)

8.
Ni za šta, ni za kakvo procvalo razdoblje ne bih dao ovu kasnu epohu apokalipse kada je konačno svakome jasno šta je važno, i više uopšte nema strahovanja samo od spoljnih stvari, nasuprot onome što se o tome obično govori. Danas smo prispeli dotle da je strah od svega sasvim spoljnjeg dobar samo za sputavanje razrešenja, za to da ja ne činim ono što je moj posao. Ukratko, nikada se ovako jasno nije moglo smejati onome koji veruje da zna da vara. Danas živimo u lavri, i važan je postao unutarnji život, jedino se računa ličnost. Treba započeti preuzimanje slobode, ili najpre biti svestan šta je to, jer nam inače “mnogo veća opasnost preti ako se eliminiše opasnost trećeg svetskog rata” (Hajdeger).
U ovom trenutku zbivanja, naravno, igra samo onaj koji je, bilo da zna ili ne zna, prinuđen. Dakle onaj koji je grešno nepodozriv. Onaj ko igra – podrazumevajući pod tim svako držanje od samoironije do fabrikovanja šlagera, od pričanja viceva do pretvaranja u stručnjaka, svako htenje privida i ne–bića, dakle svega što se zadovoljava malim, što sebe samo zatvara, a ne želi da preuzme sve, što iz dva ne žudi u tri, već u jedan – taj danas trupka samo na grobu mrtvih (laži), poravnava zemlju (Peter Breznjik). Naravno, odatle ne sledi samo da se cilj umetnosti više ne može propisati da, kao što je još Gebels govorio, proizvodi optimizam, nego stvar ovde odista postaje zanimljiva: jer danas ni optimizam ni pesimizam, nikakvo –stvo nije dovoljno. Krajnosti su u ovom značenju prosto izgubile svoj značaj. Danas je jedino važno nalaženje mere (sredine, osnove), znanje i sloboda su postali preuzimanje. 

9.
Priču o Lao Ceu verovatno svako zna. Ono što je iz nje ovde važno, i svakako treba pomenuti, jeste: granica. Svoje poznato delo Tao te đing, kao što se kaže, napisao je na granici, na molbu čuvara klanca Hanku. Zatim je zajahao pitomog bivola i on, koji se u životu nije ni pomerio iz svoje sobe, zauvek je iščezao. Predanje Blavackog zna za hiljadu njegovih dela, od njih je 999 izgubljeno. Prema tome: jedno ili hiljadu. Sada je suština: granica.
Naravno, greši ko sasvim misli na spoljnu granicu. Ono što znamo iz moderne umetnosti, setimo se samo, na primer, poslednje akcije Rudolfa Švarckoglera, sve je takva spoljna granica. Nebitno, ne može se realizovati, oslobađa demone i nepodozrivo je praćakanje. Od čoveka se jedva može oduzeti manje od metarijalnih stvari, podrazumevajući i fizički život. To je već svako morao osetiti, ako ne drugde, a ono u velikim trenucima (kada je i gde je potpuno bio prisutan).
Baština govori o granici samo u onom slučaju ako spoljna granica bez ostatka prekriva unutarnju, a obe u osnovi (Bog) prožimaju jedna drugu. “Ne treba uvećavati broj nerealizovanih misli.” (Bela Hamvaš) Treba ostvariti minimalnu aktivnost. Problesnuti. “Ne–su–delovanje ili prigušivanje ne mogu nastati.” (Padmašambhava)
Pisati, prosloviti, pokrenuti se sme samo kada se prispe na granicu. Rutinom se nema šta predati, nju treba samo praktikovati, i svako je može pribaviti. Čekati čuvara i pitomog bivola (duh). Ništa ne treba zadržati. Ništa ne preskočiti. Sve baciti. Ne suprotstaviti se slikaru. Ostati suštastven. Odustati od kritičke (refleksivne) napetosti. Dospeti do tri.
Veliki deo moderne umetnosti i nauke prinuđen je da se razmeće svojim novitetima, senzacijama, mada se precizno može pokazati da baština, to jest jedina duhovnost potiče s mesta polomljenog dela, pogrešno shvaćenog ili poricanog, i u svojoj nepodozrivosti, neznanju ume samo tako i utoliko da opstane ako se ogromnom brzinom stalno udaljava od (eks)centra, i duboko ćuti o ukusu–spasenju koji se krije u svakoj stvari.
Istina (Celina) – koju je čovek dobio na začelu vremena kako bi je čuvao (“Vama dajem zemlju”) – želi da je “prihvaćenu u sebe proživimo” (Deže Jakabfalvi). Celinu treba čuvati, i to čuvati tako da se otvorim, i kroz moj život, moje postupke problesne sve više svetlosti. Ako neko želi da poseduje istinu, ili sam želi da deli istinu – a to nikada nismo bolje videli nego upravo danas – onda počinje da brblja i krade i da se jada i da jurca. Ako misli da sam svojom snagom može da dovrši iskupljenje, onda ubija ljude na gomile, ili ih veštački održava u strahu, neznanju i sekundarnosti.
Znači u današnjim okolnostima jedna je stvar gotovo sigurna: ako neko prispe na granicu, od toga se, spolja gledano, ništa ne vidi. “Onaj ko se onesvešćuje, misli da se sve vrti.” (Ignacije Lojola) Niko umesto mene, ja umesto nikoga.
Lao Ce, stiže na granicu Staro Dojenče, zato što je postao “čist kao voda”. Nema ništa što bi zapisao. Zapisuje. Ne može da tegli. Shvata šta je to: čuvati. Odnosi nazad u nevidljivo.

 

(pr. Sava Babić)

Mikloš Varheđi, …Ne dopusti

Advertisements