Cahiers du Vertebrata

a human being is never what he is but the self he seeks

Month: February, 2016

3.30.

Biti blag prema svojim slabostima: nezgrapnim mislima, tvrdoglavim uvjerenjima, djetinjastim osjećajima, refleksivnim navikama – neutaživoj bespomoćnosti vrludanja duha.

Biti blag, jer i njima je potrebna tvoja pažnja koja je ljubav. Možda jedini razlog zašto izviru na površinu jest stoga što si bio nepažljiv prema njima.

Budi blag, jer nema ničeg na ovom Svijetu što ne zahtijeva tvoju pažnju koja je ljubav.

Advertisements

Mikloš Varheđi, Čarobnjaku da živi ne dopusti

Caspar David Friedrich, Die Lebensstufen, Museum der bildenden Künste, Leipzig

1.

Nikada nisam žudeo da budem bolji ili gori od drugoga posredstvom sreće i talenta i marljivosti. Ispod ili iznad razine svog pravog života ni onako ne mogu trajno da živim. Ako mi je ponekad ipak izgledalo da se otvara način za to, time mi je – izgleda – ponuđena mogućnost prevare, lažne egzistencije, propasti. Događalo se da godinama čitam jednu knjigu dok ne počnem da je razumevam. Navikao sam, ako pertle želim da zavežem tako da sam time zadovoljan, neophodno mi je celokupno moje iskustvo – od nepoznatog Sokrata preko Natanaelove smokve i Ševalove palate do neanalizovanog mog detinjstva i dalje – bez izuzetka, u potpunom intenzitetu, skupa i odjednom.

Nije struktura jedan (određeni) par plavih očiju, nego potpuni horizont, ne apstraktno mesto, nego: moje mesto. Sve i svako drugi je više od mene: to je moje sopstveno mesto. (Artikulacija: patuljak, nazuvši čizme od sedam milja, upušta se u poteru za odbeglom princezom.) Jedinstvo: svima drugima nedostajem ja, a meni svi oni.
Iza mog najmanjeg pokreta nalazi se (kao tamna pozadina) moj celokupni život.

2.
Strava je da ne mogu da podnesem ovo ovde, zabrinutost, očaj, lupanje srca. Grč. Početak znanja, teorije, poistovećenje s apstrakcijama. Izlaz iz raznovrsnih delova, greška prilagođavanja situaciji takmičenja i dijalektičkom odnosu. Razdvajanje stvarnosti i utopije, iščekivanje autoriteta, velikih ljudi. Slom pod prosvećenošću, krutim sistemom, pod nagomilanim, strašnim plenom. 
Ličan da budem, ili upotrebljiv.
Paziti da ne kažem bolje nego što jeste. Pasivna strana je nepomerljiva. Stvaranje samo uz ostavljanje nevidljivog. Dopustiti da se vidi. Kazujem a da ne razumem. Sve pretvoriti u sliku: dokrajčiti, sakralno zatvoriti. Samo onda mogu da proslovim ako sam stupio u sliku, gde sam ionako i svakako bio i jesam. Jedna od karakteristika modernih pseudojedinstava (radni dan, razgovor, ne–organska ekonomija, film, roman, balet itd.) jeste što nisu sakralno zatvoreni, dokrajčeni.
Svako neposredno sve dobija od Sunca.
Više ne ukida (ne skrnavi) manje. Samo se ukupno postojanje može raz–deli–ti. Stvarnost je u ne–postojanju (materija u duhu, količina u kvalitetu itd.).
Ne: Da koje nije do kraja domišljeno.
 

3.
Više ne postoji opravdanje. Treba da pazim na ono što je uvek ovde i što je sada, što se “nikada nije zbilo, ali je uvek bilo”, to je ono Konačno koje je uvek večno u ovde postojećem, poslednje svake reči–misli–čina, predah, povratak duhu u sebi samom, posvećenje, ponovna veza s izvornošću. Obavezan sam da činim dobro, to je sigurno, ali sopstvenom ličnošću nikada ne mogu saznati da je to dobro.
Moja nezahvalnost prema svakoj vrsti sasvim ljudskog stvaranja i mišljenja neiscrpna je. Ako čitam dugu studiju o filmu, uskoro počinjem da se vrpoljim, i ako jedan predavač posveti više od tri rečenice jednom jedinom predmetu, najčešće napuštam prostoriju. Svoju omiljenu knjigu sastavio sam bar od trideset, i svoga Učitelja bio sam prisiljen da sam izmislim od pet ljudi koji su mi umesto uzora mogli biti braća, mada ih nikada nisam video.
Isuviše mi je tesan svet koji označava nadljudskog čoveka, stara, tu par excellence himeru koja se nalazi u ogledalu. Smisao, odnosno put prema jedinom važnom u mom ličnom životu vodi preko svih stvorenih stvari i na njih pada okomito.
Onaj ko me voli zapazio je da sve više čile moja učešća u raspravi i moja mišljenja s nezavisne pozicije. Lične zamenice od tada bih mogao hrabro da zamenjujem. Kada sam otkrio da je značenje moje misli i reči i čina jedino za mene samo istina, i zalud sam i čekao da za bilo koga drugoga isto znači, moja se stvar konačno raščistila i postala jednostavnija. Ne mogu da vidim ono što nije u tome stvarno. Vredi govoriti samo o nečemu čemu bez uslova priznajem moć nada mnom.
Ranije se govorilo: nauka ništa ne govori onome kome je srce na svom mestu. Može se načiniti zamerka ovom izrazu, i tako dobrovoljno isključiti sebe iz razumevanja. Više nema opravdanja. Šlager ne može učiniti verodostojnim čak ni jedan čist život.

4.
Mogu da padam iz krize u krizu, mogu da se nađem pred pitanjima života i smrti, mogu da nastanu važne odluke sa stanovišta spoljnih okolnosti, mogu da se gomilaju moji problemi, a nisam pribavio čak ni saznanje o istinskoj snazi života, o svemu tome mogu ostati neobavešten. Mogu biti anahroničan (proročki), a proizvodim, komplikujem duplikate, duale (umetnost – život, moda – uniforma, zaposesti mazno, jeftino dati rang, lepota otekline, umesto ozdravljenja svrab, umesto stvaranja reprodukcija, tautologija tautologije, proizvoljni praznik i pravopis, dan predmeta–stvari–ideja, drugom preporučeno i za drugog važno, uvek drugi i nikada ja, prema tome znači uvek i isključivo samo ja itd.). Reporterska egzistencija. Bivam obesnažen, bežim, izgleda kao da ispravljam stvarnost, pejorativizujem (: današnja gramatika). 
Zato što nisu plakali i vrištali kada su izabrali ne–bivstvo, i vidno su mimoišli smisao života, nasuprot tome jako su plakali i vrištali kada im je s kola ogrebana boja.
Uvek ispočetka, uvek celina. Skupa znanje i vera. Dete.
Samo onda shvatam ako to usmerim na sebe. Ne kritikovati, jer još nije kraj. (Jedino istinsko iskušenje. Svako pisanje mandale u prašini u prstenu pismenih.)
Moje je: u ispuštanju. Bez moći. Nije neosporan i ne dograbi. Daleko znači: isuviše blizu.
Arhimedova tačka: u meni.
Stvarnost: sve što je (bilo) uvek ovde, od mene konačno (ni za trenutak) neće biti nezavisna.

5.
Na koncu ostadoše njih dvoje: pljuvačka i uživanje. 
Jer ulazeći u autobus nakašlje se i kine i iskašlje u desni dlan, kao učtivo naglašavanje svoga prisustva, pre nego što bi se brzo uhvatio, samo je malo njih propuštalo. Jedinstvo čovečanstva nije bliže, ili dalje nego što je bilo kada bilo, na tim sluzavim, skliskim, lepljivim držačima (putovanje, komunikacija, opšta mesta, čitanje novina itd.), i tek polazeći odatle, to se može (moglo bi se) ostvariti bez izbegavanja. Postanje i celoviti čovek (njegovo izlečenje). Pljuvanje, koje je ekumenski događaj svetske istorije, pljuvačka, gde nema načina za prevaru, jer u njoj nisu razdvojeni sakralno i realno: ono duhovno mesto gde se lažna misao i loš čin života, i večita mogućnost njihove ispravke “usredsređuje jedinstveno katolički”. Podjednako mesto pada fiksne ideje kolektivista i individualista (egoista).
Bašta: nar i isop. 
Katkada prsne krv: cvet kupine izrastao na radost upadljive svetlosti. Smrtni umiru i vole. Istinska radost ostala je ovde jedina veza s nevidljivim, tiha radost Da, ona neizmerno malena tačka gde blesne ono što je od sveta veće.

6.
Živa vera: smirenje u “Jesam”. Dobri beskraj koji pruža slobodu. Pohvala prefiksa negacije.
Sujeverje: razvodnjavanje. Poređenje, dokazivanje, estrada, revija, recenzija, vojska, korist, romantika, reklama, epidemija, dramatizacija, sumnja. Čovek nije pisac.
Imena gradova i lica ako ponestanu, ponovo započinju.
Stvaranje novih reči. Neboder: crkva. Današnji „proboj granice”: bezgraničnost pustinje. 
Bezverje zahteva plodnost.
Slavljenje smrti (“slučajnosti”), oduševljenje. Računanje, planiranje, osiguranje, lišavanje kvaliteta.
Oslabljena, razvodnjena, artikulisana stvarnost.
Verbalizovan (samo racionalizovan) prizor, verbalizovano osećanje, samo racionalizovan svet.
Film prekraden iz muzike, pozorište prekradeno iz književnosti itd. Mešati, komplikovati, bežati.
Konferencijski život, stipendijski život, novelistički život, umetnost taloga od kafe itd.
Suvišna ograničenja, nerazumna i unapred neodrživa pravila, održavati samo umetničku (samo naučnu itd.) vezu sa svetom.
Ontologija: “onaj ko ima, daje mu se, onaj ko nema, od njega se uzima i ono što ima”.

7.
Svetlonosac: samo đavo može biti. Izvan jedinstva. Povučen. Nema svoga bića: za sebe samog jeste. 
Celina se ne može –isati, –irati.
Biti neuhvatljiv na površini. Ostati u neuporedivosti. Istina: veća je od mene. Služim joj. U njoj sam. Do sada sam stenjao pod njom, sada isto to činim slobodno (sa znanjem). 
Tako sam čuo: taman je i mračan svet onome ko njime želi da napuni džepove, blistav je i svetao onome ko to ne želi. 
Suprotstaviti se pojavi ideja. 
Ne dopustiti izgled ispunjenosti.
Negativno samo može biti: leteti. (Po cenu vagine pokrivene metlom.) Pravac: magija. Ako se prilepiš: pospešuje u tebi ne–bivstvo.
Suprotnosti (na krugu) neposredno jedne uz druge. Najdublja (poslednja) tačka svega: Drugo. U sebi samom ne voleti sebe sama. Odmeriti do kraja: izvornost se pretvara u nezatamnjeno iskustvo. 
Međusobno suočene: lažne figure. U samom sebi samog sebe. Unutarnjost koja se nosi spolja: idol. Charitas inordinata. Bušna zastava: nije u znaku slobode.
Smisao je uvek treći: nesamerljiv među suprotnostima (malen i moćan), prostor mu pruža slobodu. Trojstvo: lično (neposredno).
Svet: “pomoćna konstrukcija”.
Relativizacija jeste zbog trećeg.

8.
Posredstvom poricanja jedinstva stvarnosti nastaje snaga. 
Lažna moć: žudnja koja se usmerava ka artikulaciji, primarnost artikulacije. Strah budi nedostatak bivstva. 
Kriza vere: iz izopačenih primera vaspostaviti istinu. 
Egzoterika hoće da je svako razume: želi isuviše malo.
Jedan pripada onome kome treba. Nema suprotnosti.
Prvo postoji drugo.
Snaga: epigonstvo. Epigona može razumeti samo Učitelj. 
Degradiranja, falsifikovanja ne mogu dotaći u meni neposrednost zova (“callos”) Jedan. Moju osetljivost. Forma: važnost izvornog stvaranja u ličnosti. Presuti se u nešto što je veće.
Pasivan otpor. Šetnja. Nuž–nost. Vraćanje duši.
Moj izvor. Carstvo tišine.
Jedini pravi autoritet se ispoljava preko tišine. Smisao, večno svemu nedostajući, kao posledica se ne može iskusiti u duhu (vatrom plane). Jedinstvo (ostvaruje se) u nežnosti.

9.
Sloboda ptica nije u lažnom pevanju.
Miris, začin: već ne i još ne. 
“Koji ovim svetom žive, kao da ne žive” (Prvo pismo Korinćanima 7:31), „Onaj čije je ne–znanje, njegovo je i znanje” (Kena upanišada, II:3) itd. – Žive i ne žive. Oboje je podjednako stvarno i istinito. Ovde započni!
Od težine ćeš biti živ i lak. Jedino je ljubav: težina. 
U ljubavi je prazno mesto poslednjeg trena.
Od vremena novog Adama čovek je savršeno sređen, individualizovan i potpun – kao što Lorens kaže –, više nema potrebe za promenom, njegov broj, nasuprot starom 7, jeste 12, celo–vitost mu se više ne može simbolizovati, broj 13 je kod Hrista na nebu.
Šta smo izgubili i stalno gubimo dok konačno ne zaposednemo ono što je oduvek naše: to se – pukom dobrotom – ne može saznati. (Ne može saznati u meni “onaj koji s tobom govori”.)
Potpunost dobija samo zaljubljeni (poznavalac).
Čitalac dedukuje (realizuje).
Postoji jedan jedini paradoks: Sve. Nema više. Ništa nije zasebno. Sve treba da kažem.

 

(pr. Sava Babić)

Mikloš Varheđi, …Ne dopusti

Mikloš Varheđi, Potop i slana fotografija

Caspar David Friedrich, Der Wanderer über dem Nebelmeer, Kunsthalle Hamburg

 

Moto: Sve.

1.
Znam, čitaoca sablažnjava ako naiđe na tekst bez kritičnosti. Njegovi roditelji i profesori i nadređeni i političari podsticali su ga na kritički ton. Buda je rekao: ljubav je okov. Ljubav na evropski način: kritika. Šta učini dečak devojčici koja mu se dopada? Povuče je za kosu. Radost roditelja je potpuna: više ne treba da strahuju da će njihov sin biti mamlaz, rođeno je Ja, biće neko ko će se brinuti o njima pod stare dane. Evropski okov: kritika. Štirner je još mogao reći: svari ostiju, i oslobodio si se od nje. U našem veku stvar stoji ovako: ništa ne pripuštam sebi dok ne znam da je dobro. Nije slučajno što je Oto Vajninger započeo stoleće u Evropi. Ako čovek u sebi pomisli na onaj svoj delić za koji bi voleo da jeftino prođe kroz život bez ijedne ogrebotine, koji bi voleo tako da dokrajči kao da nije ni započinjao život, koji najradije stoji ispred ogledala, koji radije ne trči, samo da ne zaudara na znoj, odmah treba da shvati zašto Vajninger odbija ženu, kako je već on nazivao taj maleni delić u sebi.

2.
Učitelju, ako Učenik počne da protivreči, neka napusti prostoriju! – Nema šta da se objašnjava u ovoj izreci sufija, kao uopšte u pričama, mitovima, slikama i znacima baštine. Prema Talmudu, san je sam svoje objašnjenje. San: ceo svet. A sve, celo današnjem čoveku je malo. Ako želiš da mu laskaš, učini priču, mit, sliku, znak, izreku, parabolu, san takvim kao on. Rastavi u delove! Tumači, prilagođavaj svakodnevnim očekivanjima! Sve je dobro što naizgled slabi snagu primera. Drevni čovek je bez treptanja gledao u Sunce. Današnji čovek i lek uzima sa džemom. “Now we have to get back the cosmos, and it can’t be done by a trick. We can’t get the sun in us by lying naked like pigs on a beach.” (Mi treba ponovo da zadobijemo kosmos, treba da mu se vratimo, a tu trikovi ne pomažu. Mi ne umemo da pripustimo Sunce u sebe, uzalud na plaži ležimo goli kao svinje.) – D. H. Lorens.

3.
“Look forward, not backward!” (Gledaj unapred, ne unazad!) – piše bezimeni srednjevekovni engleski mističar. Niko se bolje od Kaspara Davida Fridriha nije pridržavao ovog solidnog znanja baštine. U svetu obrnutog poretka vrednosti inače svako čuvanje vrednosti liči na senku, na fiks–ideju. Pravi mistici su bezimeni. Nepoznati.
U svojoj sadašnjoj formi svaki svetovno iznuđeni postupak ometa osvešćenje, počev od znanja doziranog prema parcijalnom gledištu, pa preko stupidnog sporta do statistoidnog shvatanja. „Nije potrebna napetost, nego osnova.” (Bela Hamvaš) Naša kultura – koja nije Nešto, nego od Nečega, kao što kaže Berđajev – bolesno traži novo, a u međuvremenu može da nađe samo prividan spokoj u sličnosti, sistematizaciji i stabilizaciji. A sličnost se može otkriti samo u odsustvu osnove, u nedostaku degeneracije, u gladi za životom, sakralnosti. Krajnji koren modernih estetika uvek treba tražiti u politici. Kao što je „laž jedina stvarna, ne njena forma koja se kreće u okvirima apstraktnog moralizma ako reč izdvojenu iz njenog tla postavimo pored drugih zbivanja” (Lajoš Sabo–Bela Tabor), i ubica možeš postati samo ubijajući celinu, zastupajući deo, diveći se sličnostima, gubeći tlo. Poricati se mogu samo ograničenja. Otvorenost postoji samo za celinu.

4.
Narcis spada među one prilike grčke mitologije o kojima nije sačuvana slika na vazi. Ipak relativno lako možemo ostati verni njegovom duhu. Kada struk narcisa stavimo u vazu, kidamo ga s korena. Uživanje gubimo u onom trenutku kada želimo da ga pribavimo. 
Narcis je, kao kritički umovi i razdoblja uopšte, žrtva svoje drugostepenosti (ne–bitnosti). „Ni do tri ne ume da broji, kao što se kaže.” Tražio je nebo u vodi, ali je video samo sopstveno lice. Otvorio se dualizmu. (Ko ovde vidi samo samozaljubljenost, njegova situacija je beznadežna, i taj pitanje nepodozrivo bagatelizuje.) 
Od tada je potreban ogroman napor za to da bismo došli k sebi, da sem sebe i drugo vidimo u vodi, ogledalu, u drugom čoveku, u svetu, i da otkrijemo da je „i za poletanje jednog leptira potreban ceo nebeski svod” (Klodel) Od tada „u ogledalu vidimo svoju smrt” (Kokto). (Zato je danas malo svaki primer, čak i najgori, a ima ih u izobilju, i zato ako neko završi studije, a nije još potpuno izgubio otvorenost prema bivstvu, zna već sve što ne želi, što on ne želi biti, i što njemu ne treba. Još samo treba da se rodi i treba da odustane od smisaonih konstrukcija u ogledalu. Svet ne iskusiti prema dualitetima. „Dok veze ne kompletiram do tri, stvari nemaju svoju stvarnost.” (Bela Hamvaš) Naša umetnost, postupci, život pod znakom su vrtloga. Ne red, ne mera, ne svetlost, ne odgovornost, ne znanje, ne duhovno dostojanstvo. Dovoljno je ako ovde pomislimo na sliku Frensisa Bejkona: Narcis gleda u vodu. Umetnost ostvarenosti. Priprema na samoubistvo.

5.
Video sam jednog čoveka, dugo sam ga posmatrao. Iskašljao se, ustao, pogledao kroz prozor. Kašljucao, ponovo seo. Muvanje, zviždukanje, kijanje. Novine, maramica, ručni sat. Pali cigaretu. Nekom nepoznatom postavlja učtiva pitanja. Smeška se i čeka.
Ja sam ambiciozan, znam. Ono što želim nije malo: smiriti se. Vedrina. Ne nervozni simptomi i aktivnost. Ne umesto nečega. Biti tamo gde jesam. Ne ponašati se zbog priče. Ne živeti zbog biografije.
Ne umem da stvaram probleme, ne želim ni da ih otkrivam. Hoću da stanem na njih. Da hodam po vodi. Jedino neću da pišem drame, ne umem da pričam u prostoru veličine autobusa, sobe.
“Bolje je stanovati u maloj kući i diviti se zamcima, nego stanovati u zamku i više se ničemu ne diviti” – kaže Raskin s karakteristično evropskim dualizmom. Na ovom putu smisao i pravac stvari jedino se katkada može obrnuti. (Kao što najnoviji neidentifikovani leteći predmeti već iznutra “poručuju”, a zovu se EIDS. Kao što je najveći broj bolesti danas postao sujeverica.) Pa neka bude to za umetnike plodno stanje i sama sloboda, meni je malo. “Ono što je odista istina, i suprotno tome je isto tako istina” – govori se tragom istog ovog linearnog mišljenja. Zaista, pored i ispod i iznad i oko istine u svim pravcima sve je istina ako je fantazija čista, a centar izvan ja. Ovde postaje jasno koji je jedini način na koji možemo shvatiti misao Gurmon: “Užasnuli bismo se kada bi pred nas izneli u širokoj zdeli različitu hranu od mesa do voća izmešanu sa supama, vinom, kafom, hranu koja treba da predstavlja naša uzastopna jela; naš užas bi bio isto tako snažan kada bismo videli odbojnu smešu onih protivrečnih istina koje nastaju u našem duhu.”
Dobro saznaš tako što ga činiš, loše tako što ga ne činiš. 

6.
Smisao reči nalazi se u nevidljivosti. “Ne gramatika, već smisao reči” – kaže Sirano de Beržerak. Živim ispravno onda ako sebe ne vidim. Po onome što je jedino važno prepoznajem svoju zgroženost. Puštam je da deluje. Ne želim po primeru čoveka Čuang Cea da je izbušim kako bih disao. Da sačuvam svoju osetljivost. “Kada razmišljam, želim da ćutim i plačem.” (Grgur Veliki) Ne želim da saznam. Nema nigde. Prepoznajem po tome što ne želim da vidim. Nalazi se svuda. Deluje. “Ukoliko ljudi žive, žive posredstvom Zena.” (Blajt) 
Održavati budnim svest hijerarhije. “Samo viši nivo može objasniti niži, nikada obrnuto.” (Teodor Haker) Ako pomažem, objašnjavam, branim, napadam, samo sam za jedan nivo snizio sve, odakle je još teže ponovo videti izvor. Pomerio sam s mesta, kao bezlična ličnost prihvatio sam bezmesno mesto. Od sakralne Celine u modernoj književnosti, na primer kod Kafke, više nije ni preostalo ništa drugo samo ovo objašnjenje, recimo: senka. Ja. Tako se može kružiti oko izgubljenog središta. Tako dospevamo “iz humanizma do bestijalizma” (Grilparcer).
Čuvam, ne objašnjavam. Važan je stil sutre, na primer Haraklit. Ne odlomak, ne magla, nego samo tako Celina. Ne–važno bez razmišljanja odbaciti zbog jedino važnog. Sve vratiti na svoje mesto. “Ništa nije negativno što je na svom mestu.” (Bela Hamvaš)
“Svet je stvoren zbog izbora izabranog.” A “ne može se nekažnjeno malo hteti” (Lajoš Sabo–Berla Tabor).
Moram postati celovit, mit, kako bih bio stvaran.

7.
U modernoj umetnosti obično je inspiracija i stvaranje onaj trenutak kada umetnik posrćući počne da juri, i mlatara rukama, pravi velike skokove kroz vazduh. Posmatrajući pak platna Kaspara Davida Fridriha odmah se ispostavlja da ne treba pogrešno razumeti ili zaboraviti znanje baštine, koje u svima nama živi, da bismo mogli da stvaramo. Ne treba lebdeti, nego sigurno stajati. Ne treba nam loša sloboda, nego dobra. 
Fridrih se držao – slično egipatskom slikarstvu – prirodih dimenzija čoveka i njegovih stvarnih potreba. Ako u jednom smeru ne vidim, samo tada živim. “Small is beautiful” (Malo je lepo) – kaže Fric Šumaher. Od kako ljudska glava nije “potpuna celina lica”, iza naših leđa uvek gori Sodoma i Gomora. “Plamen žudnje, plamen mržnje i plamen bludnje. Plamen rođenja, starenja i smrti, plamen bede, bola, patnje i očaja.” Ostati budan. Svako stvaranje i postupak samo su trag na putu ka Bogu. Ako nije posvećeno znanjem ako je za mene postalo važno, već sam pogrešio, stao sam, okrenuo se nazad. Biću žrtva, kip soli. “Ovde više ništa neće rasti.” Iza mojih leđa slikar, fotograf, kritičar. Ne treba dokaz, ni fotografija: “muž sam, ili supruga; majka, prijatelj; bio sam na putovanjima i imao sam velike doživljaje, snažan sam i zanet, ili sam imao velike gubitke” (Lajoš Presing). Ne treba se mrdati, već živeti. Još bolje: ne ostaviti trag, već delovati.
Ko nije Bog, okreni mu leđa! (Diogen)

8.
Ni za šta, ni za kakvo procvalo razdoblje ne bih dao ovu kasnu epohu apokalipse kada je konačno svakome jasno šta je važno, i više uopšte nema strahovanja samo od spoljnih stvari, nasuprot onome što se o tome obično govori. Danas smo prispeli dotle da je strah od svega sasvim spoljnjeg dobar samo za sputavanje razrešenja, za to da ja ne činim ono što je moj posao. Ukratko, nikada se ovako jasno nije moglo smejati onome koji veruje da zna da vara. Danas živimo u lavri, i važan je postao unutarnji život, jedino se računa ličnost. Treba započeti preuzimanje slobode, ili najpre biti svestan šta je to, jer nam inače “mnogo veća opasnost preti ako se eliminiše opasnost trećeg svetskog rata” (Hajdeger).
U ovom trenutku zbivanja, naravno, igra samo onaj koji je, bilo da zna ili ne zna, prinuđen. Dakle onaj koji je grešno nepodozriv. Onaj ko igra – podrazumevajući pod tim svako držanje od samoironije do fabrikovanja šlagera, od pričanja viceva do pretvaranja u stručnjaka, svako htenje privida i ne–bića, dakle svega što se zadovoljava malim, što sebe samo zatvara, a ne želi da preuzme sve, što iz dva ne žudi u tri, već u jedan – taj danas trupka samo na grobu mrtvih (laži), poravnava zemlju (Peter Breznjik). Naravno, odatle ne sledi samo da se cilj umetnosti više ne može propisati da, kao što je još Gebels govorio, proizvodi optimizam, nego stvar ovde odista postaje zanimljiva: jer danas ni optimizam ni pesimizam, nikakvo –stvo nije dovoljno. Krajnosti su u ovom značenju prosto izgubile svoj značaj. Danas je jedino važno nalaženje mere (sredine, osnove), znanje i sloboda su postali preuzimanje. 

9.
Priču o Lao Ceu verovatno svako zna. Ono što je iz nje ovde važno, i svakako treba pomenuti, jeste: granica. Svoje poznato delo Tao te đing, kao što se kaže, napisao je na granici, na molbu čuvara klanca Hanku. Zatim je zajahao pitomog bivola i on, koji se u životu nije ni pomerio iz svoje sobe, zauvek je iščezao. Predanje Blavackog zna za hiljadu njegovih dela, od njih je 999 izgubljeno. Prema tome: jedno ili hiljadu. Sada je suština: granica.
Naravno, greši ko sasvim misli na spoljnu granicu. Ono što znamo iz moderne umetnosti, setimo se samo, na primer, poslednje akcije Rudolfa Švarckoglera, sve je takva spoljna granica. Nebitno, ne može se realizovati, oslobađa demone i nepodozrivo je praćakanje. Od čoveka se jedva može oduzeti manje od metarijalnih stvari, podrazumevajući i fizički život. To je već svako morao osetiti, ako ne drugde, a ono u velikim trenucima (kada je i gde je potpuno bio prisutan).
Baština govori o granici samo u onom slučaju ako spoljna granica bez ostatka prekriva unutarnju, a obe u osnovi (Bog) prožimaju jedna drugu. “Ne treba uvećavati broj nerealizovanih misli.” (Bela Hamvaš) Treba ostvariti minimalnu aktivnost. Problesnuti. “Ne–su–delovanje ili prigušivanje ne mogu nastati.” (Padmašambhava)
Pisati, prosloviti, pokrenuti se sme samo kada se prispe na granicu. Rutinom se nema šta predati, nju treba samo praktikovati, i svako je može pribaviti. Čekati čuvara i pitomog bivola (duh). Ništa ne treba zadržati. Ništa ne preskočiti. Sve baciti. Ne suprotstaviti se slikaru. Ostati suštastven. Odustati od kritičke (refleksivne) napetosti. Dospeti do tri.
Veliki deo moderne umetnosti i nauke prinuđen je da se razmeće svojim novitetima, senzacijama, mada se precizno može pokazati da baština, to jest jedina duhovnost potiče s mesta polomljenog dela, pogrešno shvaćenog ili poricanog, i u svojoj nepodozrivosti, neznanju ume samo tako i utoliko da opstane ako se ogromnom brzinom stalno udaljava od (eks)centra, i duboko ćuti o ukusu–spasenju koji se krije u svakoj stvari.
Istina (Celina) – koju je čovek dobio na začelu vremena kako bi je čuvao (“Vama dajem zemlju”) – želi da je “prihvaćenu u sebe proživimo” (Deže Jakabfalvi). Celinu treba čuvati, i to čuvati tako da se otvorim, i kroz moj život, moje postupke problesne sve više svetlosti. Ako neko želi da poseduje istinu, ili sam želi da deli istinu – a to nikada nismo bolje videli nego upravo danas – onda počinje da brblja i krade i da se jada i da jurca. Ako misli da sam svojom snagom može da dovrši iskupljenje, onda ubija ljude na gomile, ili ih veštački održava u strahu, neznanju i sekundarnosti.
Znači u današnjim okolnostima jedna je stvar gotovo sigurna: ako neko prispe na granicu, od toga se, spolja gledano, ništa ne vidi. “Onaj ko se onesvešćuje, misli da se sve vrti.” (Ignacije Lojola) Niko umesto mene, ja umesto nikoga.
Lao Ce, stiže na granicu Staro Dojenče, zato što je postao “čist kao voda”. Nema ništa što bi zapisao. Zapisuje. Ne može da tegli. Shvata šta je to: čuvati. Odnosi nazad u nevidljivo.

 

(pr. Sava Babić)

Mikloš Varheđi, …Ne dopusti

Blue Labyrinths

An online magazine focusing on books, philosophy, critical theory and a collection of interesting ideas. Don't get lost.

A little tea, a little chat

notgettingenough's book reviews

Discordō

I disagree.

heteroglossia

poetics and poststructuralism

fragilekeys

"It’s always with another key that you unlock the house—inside: the snowdrifts of what’s never spoken." —Paul Celan

Symblogia

Blog za rasprave o filozofiji, znanosti i kulturi

History of Our World

Life, Death and Basinski.

jovanovicluna.wordpress.com/

FineArt Photography & FoodStyling by Luna Jovanovic

nagovor na filosofiju

sabiranje putokaza

Teatarski osvrti

regionalni magazin izvedenih umjetnosti

John Tottenham

Failed Visionary

Diálogos

From διά (dia, “through, inter”) + λόγος (logos, “speech, oration, discourse”).

5 minutes of sleep, less

..the picture diary from/of/by l.k.j. Lil..

Izrječiti se iz Stvari - poezija

a human being is never what he is but the self he seeks

roškofrenija

a human being is never what he is but the self he seeks

Sve ostalo su priče

a human being is never what he is but the self he seeks

six glasses of water

I could afford to be good, kind, generous, loyal and so forth, since I was free of envy. Envy was the one thing I was never a victim of.